Ja i Bilja
Šetam se gradom sa drugom. Tražimo neki zanimljiv kafić da sednemo, vreme kreće da se menja pa smo ubrzali korak. I baš kada sam pomislio da nećemo naći nešto zanimljivo ispred nas se stvori neki znak sa nacrtanim paradajzom na kome piše "Pomedoro".
Prelazimo ulicu, a meni u glavi pesma "Puče puška" od Bilje Krstić. Pevušim je tuhe, drug se začudjuje gde sam baš tu numeru našao, i kako udjosmo unutra za prvim stolom sedi ona. Bilja Krstić. "O kosmose kakva podudarnost!" pomislih i sedoh za sto pored, razglabajući o nekim nebitnim stvarima.
Drug me prekide sa pitanjem "Jel si video koncert Van Gogh-a? Kažu da je bilo ok".
"Nisam, samo još njega da slušam i da mi ne bude dobro", odgovorih, kad se začu zvonce na vratima. Neko ulazi. Pevač Van Gogh-a!
E ovo je već previše, koje su šanse za tako nešto? Seo čovek sa Biljom i rasplete neku priču, a mi se pogledasmo sa nevericom. Od tada verujem u misaone podudarnosti...