Kontra-nebuloze

Sedeli smo već neko vreme tu, na klupama i ispijali špricer. Bilo nas je šestorica, ali je jedan drug vozio pa nije pio, te je sedeo pored i gledao nas kao da smo sa marsa pali. Mesto je tada bilo polu-završeno, gole cigle i žice virile su na svakom ćošku, neki narodnjaci treštali su u pozadini ali mi smo baš to i hteli! Hteli smo da promenimo, da nadjemo neko mesto gde nije sve kako treba, gde je pik bačen na klopu i piće a ne na boju stolica i uštogljenu muziku! I tako smo sedeli i pili...

Nema potrebe da naglašavam da su zdravice vrlo bitan deo ovakvih dešavanja! Zdravice spajaju ljude, učine da se čovek oseti bliskim sa onim sa kim se "kucne" i naravno, to je i stvar navike... U jednom trenutku, svi ustadosmo sinhronizovano kao da smo cheerleader-sice i krenusmo da se kucnemo. Ali, niko u trenutku nije znao šta da kaže, u ime čega se kucamo, svi smo ćutali i pokušavali da se setimo nečeg originalnog i lepog, kad se začu glas -"Ma sutra se ženiš i baš te briga!", povikao je drug preko puta mene, gledajući me u oči i nazdravljajući mi. U trenutku sam se našao u zbunu, a onda sam shvatio da je to samo još jedno od njegovih lupetanja, ali na tome se nije završilo. Odjednom je cela kafana počela da se diže na noge, svi su mi prilazili, aplaudirali i čestitali mi a ja nisam pojma imao da je moj drug to toliko glasno izgovorio. Osetio sam se vrlo neprijatno, a opet sam se i smejao celom razvoju dogadjaja, ne mogavši da objašnjavam ljudima da ja veze sa ženidbom nemam... Vrhunac je bio kad se gazda kafane popeo, svečano mi uručio litar belog vina i izljubivši me rekao "Sine, neka je sa srećom!". Ostradoh bez reči, samo sam se zahvalio svima što sam glasnije mogao i seo nazad...

Da li bazen može biti stvar prestiža? Da li on služi isključivo za relaksaciju i sport, ili je i jako dobar ukras? Naravno, ne pričam o "javnim" bazenima, gde dolazi ko kad i koliko hoće, gde je sve napravljeno samo da drži vodu, i ništa drugo nije bitno! Govorim o stvarnom prestižu, znate kad vidite na filmu neku kućerinu od ∞ kvadrata, i ispred nje naravno bazen sa cicama koje šetaju u bikinijima... Rekli bi da taj bazen služi isključivo za - blejanje pored njega?? Da li bi vi pre imali svoj bazen, ili bi vam više godio teren za tenis ili slično? Što se mene tiče bazen je odlična stvar, zamislite da imate svoj zatvoreni bazen, samo zamislite...

 (Dalje)

Da li igrom reči možemo da dodjemo do nečega? Da li se nekada nekome desilo da zbog te igre reči upadne u neprijatnu, ili izuzetno prijatnu situaciju? Meni se desilo... Negde sam pročitao da je Srpski jezik jedan od najkomplikovanijih što se značenja reči i više reči vezane za jedan pojam tiče, i verujem da je tako! Kad pogledate, mi imamo po 5 reči za jedan pojam, i po više značenja za jednu reč (npr. Kosa (kao ime, nešto što je koso, kosa za travu, kosa na glavi...)). I što je najbolje, jedan je od jednostavnijih jezika za čitanje i pisanje, i mogu reći da sam ponosan na njega! Evo i pesme koja ima veze sa igrom reči, a smisao.... pa to je već na vama :-)

Dajte mi rena iz renesanse,
Drugi neću, ma nema šanse,
Peščana veštica, sandwitch je zovu,
Dugo mi duguje veliku lovu!

Vrlo sam opasan opasačem,
Stalno se nešto derem i skačem,
Dinamičan sam k'o dinamit,
Neki me starci zvali u samit!

A ispred treba me uhvati trema,
Tu je moj medved znao da drema,
Imam i nož na nožnom prstu,
Naučio sam to u trstu!

Bravo za bravara, svaka čast,
Što na kariku namaže mast,
Auto mi je automatik,
Vredi svaki bačeni zlatnik!

I sto sam platio sto dinara,
Nije mi žao tolikih para,
Grejalica nam greje lica,
Kakva čudna dvosmislica!

I ne za vas, ali meni je uvek Milka Canić bila asocijacija na igru reči, tj. Slagalicu! :-)

Eh, ta dosada, izvlači svašta iz ljudi... Nekima je zanimljivo da ubijaju vreme muzikom, neki čitaju nešto, postoji mali milion načina da se prekrati vreme. A šta se dešava kad je nekome ko ima dar za crtanje dosadno? Koliko puta sam samo sedeo na času i predavanju i škrabao nešto, čekajući tu pauzu ili odmor, koliko puta sam potrošio celu olovku na neke brljotine, i to naravno nije imalo nikakvog smisla... Dok nisam video ove crteže, nisam znao da hemijska olovka ima ovakav "potencijal". Ne znam da li su ovi crteži nastali iz dosade, liče na škrabotine sa časa, ali su po meni prava umetnička dela... Da imam ovakav dar za crtanje, iskoristio bih ga na svaki mogući način, pa čak i kad od materijala imam hemijsku i list papira na kvadrate! Jel vam se svidjaju?

 (Dalje)

Teško vam je? Imate neki problem? Samo pogledajte ovu sliku, biće vam lakše... Ovako treba postupati! Čoveku se sedelo na tremu u tom trenutku, i baš ga briga da li mu kuća gori! :-)

Baš sam nešto razmišljao... Koliko li sam u životu vremena proveo po raznim kafićima, koliko sam potrošio para na dangubljenje, izbegavajući predavanja i izmedju toga. Kafić je nešto posebno, to je jedna mikroklima koja te lako uvuče i natera da provedeš sate i sate presipajući iz "šupljeg u prazno", a opet je to presipanje tako zanimljivo i zarazno! Naravno, najbitnije je sa kim si, ali mi se dosta puta dešavalo da se osećam prazno kad preteram sa tim ispijanjima svega i svačega... Moje pitanje je: Da li postoji odredjena mera "konzumiranja" kafića? I naravno, pesma na tu temu, nadam se da će vam se svideti...

U kafiću vlada druga klima,

Jer kafić je ipak kafana u malom,

Prolaze reči kroz količinu dima,

Koja doda šmek svemu za astalom.

 

U kafiću se prate rezultati,

Različiti tračevi cure kao voda,

Ne može to blejanje ni konobar da shvati,

Blejanje uz kaficu, to je čista moda!

 

Mi smo tamo već deo invertara,

Naš je sto baš na sredini,

Kada sedimo tada vreme nas vara,

Pusimo i pricamo u pomrčini.

 

Produžena kafa, uz nju cigareta,

Napolju je lepo, al' nije to ta bleja,

Da propustim nešto biće prava šteta,

Studentima mi smo onomatopeja!

 

Ne znam koliko volite prirodu, ja sam je uvek voleo. Uvek me je fascinirao taj mir, taj osećaj kad šetaš i čuješ svoj dah. Nema ljudi, nema podazrivih pogleda i buke motora, ima samo dosta zelenila i živih stvorenja koja gledaju svoja posla, i baš ih briga što ste vi tu. E to mi se svidja. Najlepši provodi su mi bili kad sam organizovao roštilje negde u prirodi sa društvom, kada sedimo i smejemo se a ne smetamo nikome, kada je vreme totalno nebitno! Jednom sam pitao druga da li da nosim radio kada smo se spremali za roštilj, a on je odgovorio "Šta će ti radio, to imaš kući, a kući nemaš ovakav vazduh i pogled". I potpuno se slažem sa njim! E na tu temu ću postaviti neka neobična prirodna zdanja...

 (Dalje)

Keizo Yamada nedavno je svima objavio da neće više da trči maraton. To možda i ne bi bila vest da se ne radi o osamdesetjednogodišnjaku koji i dalje trči dvadesetak kilometara, "da bi ostao u formi"! Ovaj Japanac je 1952. godine bio predstavnik svoje zemlje na olimpijskim igrama u Helsinkiju, i smatra se zaslužnim za popularisanje maratona u Japanu. Yamada je 1964. godine osvojio bronzanu medalju na olimpijskim igrama u Tokiju. Pre svega, ovaj ostareli atleta poznat je kao "čovek od gvoždja", što i ne čudi jer je, pre nego što je početkom jula objavio da se povlači, samo ove godine učestvovao na 3 maratona. Na Bostonskom maratonu, na kome se pojavio 19-ti put za redom, stazu od 42km i 195m Yamada je pretrčao za 5 sati, 34 minuta, i 50 sekundi.

Evo još jedne moje pesme, pa kad dodjete do kraja pogledajte da li sam u pravu, i da li sam lepo opisao... Čudna su ova godišnja doba, izazivaju osećanja, svako ima zadatak da nas oblikuje drugačije...

Pastelne boje crtaju trag,

Plavičasto nebo daljinom diše,

Prava linija, crtao je mag,

Prati sunca zrak sve više i više.

Potopljena zemlja cedi se od kapi,

Pirueta dodira pamti senke svoje,

Pomrčina siva za svetlošću vapi,

Požuriće slikar da uzme mirne boje.

Paperjasti vetar ulazi u uši,

Podeliće tajnu sa koracima tužnim,

Potpune su boje, no sunce ih guši,

Potrebna je noć da učini ih tužnim.

Piskavo, bez glasa, obara nas veče,

Potreba za snom baca nas u tamu,

Pristupa nam vetar kao da nas neće,

Pucketanje kiše remeti galamu.

Potopljenog jutra skrenućemo oči,

Pravila su jedno a želje su drugo,

Pamtim dobre dane, al’ neću dugo moći,

Pomislih u sebi:“E jeseni, tugo...“

Maksim Suraev, prvi čovek na svetu koji vodi svoj blog iz kosmosa! Evo fotografija sa njegovog bloga!

 (Dalje)

Jeste li se ikada zapitali na koje uvo treba da šapućete kada nekome nešto poveravate? Naučnici su davno nagoveštavali da levo i desno uvo nemaju isto "razumevanje" govora. Psiholozi s univerziteta u Peshari, u Italiji, otkrili su da desno uvo bolje hvata tihe, ili nedovoljno razumljive reči od levog.

Ogled italijanskih stručnjaka obavljen je u jednom plesnom klubu, dakle uz glasnu muziku, a ispitanici su bili pripadnici obva pola i različitih godina. Postavljeno pitanje je bilo isto, a svi ispitanici su ga bolje čuli i razumeli kad im je izgovoreno u blizini desnog uveta. Razlog za to, po njihovom mišljenju, mogla bi da bude asimetrija u gradji mozga. Desno ljudsko uvo povezano je sa levom polovinom mozga, i tako se u tom delu bolje čuju izgovorene reči nego u desnoj polovini.

Raul Difi (1887-1953), francuski slikar grafičar, keramičar i industrijski likovni umetnik, bio je poznat kao slikar sunčanog juga, brodova i polja, lepote ženskog tela, ali i kao dekorater značajnog broja javnih objekata. Tokjom svog razvojnog puta sledio je uticaje impresionizma, fovizma, pa kubizma dok nije izgradio moderan realistički izraz.

Jednom prilikom naslikao je pomalo idealizovan portret svog veoma uglednog zaštitnika. Ali, kada mu je Difi pokazao platno, čovek je sa odbijnošću zaključio:

-"Ovaj porter uopšte ne liči na mene!"

-"Zaista?", mirno je uzvratio Difi. -"Pa u tom slučaju, vi se potrudite da ličite na njega i razliku niko neće primetiti!"

Kada pomislite na oružje, da li pomislite na lepotu? Da li imate sliku bilo čega lepog osim nasilja? E pa ako je odgovor na oba pitanja "ne", onda pogledajte ove primerke i uverite se da i oružje može biti lepo. Istina je da mi nije baš najjasnija poenta ovoga kad to oružje i dalje ubija kao i svako drugo, ali je bez pogovora lepo da se okači na zid i gleda...

 (Dalje)

Zoran kesić je još jednom pokazao svoju originalnost praveći ovakvu - budalaštinu :-) Ne znam da li se vama to svidja, ali mene je oduševilo! Apsurdno je, ali u tome je i fazon, pogledajte i nasmejte se slatko!

Da li za ljude koji u prijavi za posao naprave neku slovnu grešku ima nade da ih neko ozbiljno shvati i pozove na razgovor? Na to pitanje nedavno su pokušali da odgovore direktori pojedinih Kanadskih preduzeća. Od sto glavešina, koliko je učestvovalo u telefonskom ispitivanju, petina je rekla da osobu u čijojh prijavi postoji samo jedna greška nikada ne bi pozvala na ispitivanje. Iako je dvadeset osam odsto izjavilo da bi progledalo kroz prste ako uoče i dve greške, bilo je znatno popustljivijih direktora.

Njih devetnaest odsto potvrdilo je da bi najverovatnije ppristalo na razgovor sa kandidatima na čijoj prijavi ili u biografiji nadju četiri ili više grešaka. O kakvim se greškama obično radi?Poslovno pismo, dobro je poznato, naengleskom obično počinje sa Dear Sir or Madam, a pojedinci u brzini napišu Madman, što sasvim promeni značenje! I sledeća greška može da bude kobna "I am attacking my resume", umesto "attaching". Verovatno bi se neko ko čita ovo slatko nasmejao kandidatu koji "napada" svoj rezime! Tako da, dobro gledajte šta pišete na svojoj biografiji, ali ako pogrešite mošda budete imali sreće da tu biografiju gleda neko od onih 30 posto :-)