Kontra-nebuloze

Kada bi sedeli sami i pili, to ne bi bilo to... Treba vam još neko... Ova pesma je posvećena tome, naime, to je samo jedno značenje te pesme, ostalo je na vama. Voleo bih da mi napišete ako ostavi bilo kakav utisak na vas...

Četiri dobra poznanika,
Puno dima, poneka slika,
Zaprepašćenje mladih ljudi,
Neko ih kori, al džabe se trudi.

Četiri razlicite priče,
Totalno suprotne, al opet liče,
Vreme im curi, no oni to žele,
Iznova besmisao večeri dele.

Četiri potpisana neuspeha,
Bolesti bez nadjenog leka,
Gorčina im nudi sitnije sate,
U prazan korak oni je prate.

Četiri crteža na zboranom licu,
Sami su crtali takvu skicu,
Ćutanje traje kao sedamsto noći,
Polazak neće za rukom im poći.

Četiri bezdušna čoveka,
Gledaju život izdaleka,
Još jedno veče im toči neznanje,
Da biće ljudi sve manje i manje.

Možete li da zamislite koliko su ovi ljudi ravnodušni? :-)

Miš detektiv, spustio se tiho niz strme stepenice svoje šumske rupe. - Još jedan dan bez posla. Kod kuće ga je sačekala njegova gojazna žena krtica, postavila mu vegeterijanski ručak, a onda ga zamolila da jos pridrži vunicu dok ona para njegov prošlogodišnji prsluk. Bez mnogo elana, a njega je izgubio još onomad kada je morao da ostavi sir, zbog povišenog holesterola, i polupraznog stomaka, motao je crveno klupko vune, misleći kako se tu zatekao i koliko će još morati da pati i strada u ovoj bogom zaboravljenoj zabiti. Nekada su po šumi jurcali zečevi huligani, čuveni don Zebra okoreli mafijaš, Meda pijanica i huškaš demonstacija, razvratni kralj Lav i njegova kraljica madam obližnjeg bordela. Miš ih je morao kažnjavati, izvoditi na sud, skupljati dokaze, uzimati otiske šapa i kandži i kljova, sada su oni svi već odavno ležali pod zemljom, ili u nečijem tanjiru. Čuvali su ih u kavezima, izlagali ih sramu, činili da zaborave ono što su nekada bili. U šumi su ostali samo maleni mirni stvorovi, uglanom paganske veroispovesti, miran svet, bez pretenzija i želja, nagona samo za hranom i smrću. Miš je bio zaposlen, ali samo na papiru. Sada ga je razdraživalo ono za šta se čitavog života borio, tišina, spokoj i harmonija.
-Brže to motaj- zagmela je krtica.
Šuma nije šuma, ako se ništa ne dešava- nastavio je, grubo prekinuti tok misli. Meda, Lav i njegova madam, možda i jesu bili krvožedni zlikovci, ali su barem bili misleća bića, kakvi god njihovi motivi bili. Ne mogu poštovati niske strasti glodara i patuljastih majmuna, i ove proklete krtice.
Mišu je nešto sinulo. U oku mu se ponovo pojavila predjašnja iskra. Bacio je crveno klupko na zemlju, otvorio frižider i strpao veliko parče sira u usta. Krtica ga je posmatrala zapanjeno. -Prokletstvo! i ovo je od soje!-zagrme razjareno. Iz fijoke uze svoj stari revolver i obuče svoj sivi mantil. Izjurio je iz kuće.
Na putu ka litici, upucao je četiri zamorca i dva hrčka, ozbiljno ranio dve porodice veverica koje su sakupljale žirove za zimu. Sa revolvera je obrisao otiske svojih šapica, skinuo mantil i bacio ga u provaliju.
-Evo vam sad vaša harmonija...! Zašto se ranije nisam ovoga setio!- zalete se i polete naniže sa osmehom na licu.

Autor: Devojka sa novčanikom