Kontra-nebuloze

Upozorenje: Ko nije gledao filmove koje ću pominjati neka ne čita nastavak teksta. Ozbiljno, nemojte. 

U poslednjih par dana sam pogledao za mene priličan broj filmova, i sve sam nekako bukvalno shvatio. Da li je to zato što me ne drži koncentracija ili zato što me filmovi nisu oduševili ne znam, ali ovako sam ja video celu priču;

Avatar. Ljudi su stoka kao i obično, i umesto da su otišli u Afriku da se iživljavaju nad nekim plemenom oni su to malo smućkali i ubacili priču iz Surogata, te su se podelile strane. Nadrkani general koji hoće da sruši sve pred sobom i nakupi se neke ultra-moderne rude, i par optimista koji su bili uvereni da mogu da pobede vojsku sa lukovima i strelama. Glavni lik se zaljubljuje u lokalnu vanzemaljku (ili je zemljanka beše?) i napravi joj dete, ali pošto on nije on, već je on on u telu plavog izroda tu nastaju problemi. Dobro na kraju pobedi, glavni glumac se seli u telo plavog džina i cmače se sa svojom curom srećan i zadovoljan. Izmedju naravno ima brda pucnjave i napetosti. Ne shvatite mepogrešno, oduševljen sam filmom.

Four Lions. Ne znam odakle da počnem. Nisam gledao ništa gore jako dugo. Tri imbecila i genije hoće da se dignu u vazduh i spremaju se ceo film za to, džihad i ostalo. Nikako im ne polazi od ruke pošto je teško raditi sa kretenima, te na kraju uspeju da se pokokaju ali ni blizu spektakularno kao što su planirali. Nekome je film komedija, meni teško djubre.

Expendables. Silvester nam je pokazao šta znači ona "Krvi do kolena, limfe do članaka". Ne, ali stvarno. Otišli njih petorica na neko ostrvo da spasu neku curu od kandži lokalnog narko-boss-a(koji je ranije radio za CIA-u), kad tamo naleteše na 2,500 vojnika. Majku mu, stvarno im nije ostalo ništa drugo no da ih sve pobiju kao zečeve. Pucnjava kreće od samog početka filma, a završava se 15 sekundi pred kraj. Dijalozi su kvazi-komični, taman kako treba. Svaka čast, postignut je željeni efekat!

To je to za sada, gledao sam još finih i ne tako finih filmova, ali o njima drugi put. 

Na blogu Filoblogija je pokrenuta vrlo zanimljiva igra, Prozna igra, koja je mene oduševila i morao sam nastaviti jednu od priča, priču broj 2:

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.

 

Stolica je bila prikovana za patos ali sam i dalje imao utisak da se vrtim sa njom po prostoriji, težak vazduh parao je moje nozdrve i podsećao me na mučninu koju sam želeo da zaboravim. Bol je i dalje bio jak, nisu uspeli da me slome ali su davali sve od sebe, pljuvali su po meni kao po poslednjoj džukeli, ne znam ni sam zašto. To što sam uradio bilo je iz čistog zadodoljstva...

 

Nakon pola sata, možda više, ponovo sam se probudio. Svi su bili tu osim dželata, ali se po šaputanju prisutnih moglo reći da i on ubrzo stiže. Okrenuo sam se oko sebe i video beli mantil, tako poznat iz nekog razloga. Čovek je stajao i posmatrao me, a po njegovom držanju sam zaključio da mi je ostalo još jako malo pre nego što ubode iglu u moju venu i smeje se dok gubim svest. Nisam to hteo da dozvolim.

 

-„Dokle ovako?“, pitao sam ga

-„Dok ne zaboraviš apsolutno sve što se tamo desilo“, odgovorio je čovek u mantilu i teatralno zapalio cigaretu.

 

Pokušao sam da počupam kaiševe na stolici ali sam bio previše slab, jedino što sam dobio je smeh prisutnih. Mislio sam na nju, hteo sam da ostanem budan zbog nje, jer bi ona to cenila. Jedini put kada sam se borio to je bilo upravo zbog nje. Imao sam utisak da mi glava puca poput porcelana, sive tačke su mi igrale pred očima, ali sam i dalje sedeo na istoj drvenoj stolici, bespomoćan kao štene. Još jedan ubod igle i stvarno ću sve zaboraviti, čovek u mantilu nije ni najmanje lagao.

 

I šta će oni dobiti time što ću ja da zaboravim tih desetak minuta svog života? Apsolutno ništa osim ličnog zadovoljstva. Dok sam se borio sa ovom mišlju začuo sam prigušene korake, obraćanje po tituli i srce je krenulo jače da mi lupa. Koliko god se trudio da ne pokažem strah odavale su me kapljice znoja na čelu i ubrzano disanje. Nije još kraj, ali nije ni daleko. A onda je ona ušla u belu, previše osvetljenu prostoriju:

 

-„Drago mi je da se držiš, ali od toga nemaš ništa. Zašto se ne prepustiš?“

-„Samo me ubodi pa da završimo sa tim.“

-„Kako ti kažeš...“

 

Nisam mislio, ali taj poslednji ubod mi je veoma prijao. U glavi sam osetio neku toplinu, neko olakšanje jer znam da će ovo biti zauvek izbrisano iz mog sećanja. Ne samo ovo, već i ceo moj život. I sve zbog nje, i tih desetak minuta...