Kontra-nebuloze

02 Nov, 2010

Prozna igra

Generalna — Autor sopran87 @ 00:19

Na blogu Filoblogija je pokrenuta vrlo zanimljiva igra, Prozna igra, koja je mene oduševila i morao sam nastaviti jednu od priča, priču broj 2:

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.

 

Stolica je bila prikovana za patos ali sam i dalje imao utisak da se vrtim sa njom po prostoriji, težak vazduh parao je moje nozdrve i podsećao me na mučninu koju sam želeo da zaboravim. Bol je i dalje bio jak, nisu uspeli da me slome ali su davali sve od sebe, pljuvali su po meni kao po poslednjoj džukeli, ne znam ni sam zašto. To što sam uradio bilo je iz čistog zadodoljstva...

 

Nakon pola sata, možda više, ponovo sam se probudio. Svi su bili tu osim dželata, ali se po šaputanju prisutnih moglo reći da i on ubrzo stiže. Okrenuo sam se oko sebe i video beli mantil, tako poznat iz nekog razloga. Čovek je stajao i posmatrao me, a po njegovom držanju sam zaključio da mi je ostalo još jako malo pre nego što ubode iglu u moju venu i smeje se dok gubim svest. Nisam to hteo da dozvolim.

 

-„Dokle ovako?“, pitao sam ga

-„Dok ne zaboraviš apsolutno sve što se tamo desilo“, odgovorio je čovek u mantilu i teatralno zapalio cigaretu.

 

Pokušao sam da počupam kaiševe na stolici ali sam bio previše slab, jedino što sam dobio je smeh prisutnih. Mislio sam na nju, hteo sam da ostanem budan zbog nje, jer bi ona to cenila. Jedini put kada sam se borio to je bilo upravo zbog nje. Imao sam utisak da mi glava puca poput porcelana, sive tačke su mi igrale pred očima, ali sam i dalje sedeo na istoj drvenoj stolici, bespomoćan kao štene. Još jedan ubod igle i stvarno ću sve zaboraviti, čovek u mantilu nije ni najmanje lagao.

 

I šta će oni dobiti time što ću ja da zaboravim tih desetak minuta svog života? Apsolutno ništa osim ličnog zadovoljstva. Dok sam se borio sa ovom mišlju začuo sam prigušene korake, obraćanje po tituli i srce je krenulo jače da mi lupa. Koliko god se trudio da ne pokažem strah odavale su me kapljice znoja na čelu i ubrzano disanje. Nije još kraj, ali nije ni daleko. A onda je ona ušla u belu, previše osvetljenu prostoriju:

 

-„Drago mi je da se držiš, ali od toga nemaš ništa. Zašto se ne prepustiš?“

-„Samo me ubodi pa da završimo sa tim.“

-„Kako ti kažeš...“

 

Nisam mislio, ali taj poslednji ubod mi je veoma prijao. U glavi sam osetio neku toplinu, neko olakšanje jer znam da će ovo biti zauvek izbrisano iz mog sećanja. Ne samo ovo, već i ceo moj život. I sve zbog nje, i tih desetak minuta...

 

 


Komentari

  1. Intresantna razrada priče, to jest tvoj način razmišljanja i tok ideje.

    Inače, odabrali smo isti uvod. :) Uskoro ću i ja da publikujem svoj nastavak.

    Autor Retka Zverka — 02 Nov 2010, 01:55

  2. To, jedva cekam da vidim kako si ti osmislio nastavak price :-) Ja sam ga malo umracio, ali nije strasno!

    Autor sopran87 — 02 Nov 2010, 11:31

  3. Ako si svraćao kod mene u goste, mogao si da pročitaš intimno revolucionarni nastavak. ;) Biće baš zabavno kad se sakupe sve priče. :) Ne znam zašto, ali oduvek mi je bilo zanimljivo da pišem u muškom rodu.

    Autor Retka Zverka — 02 Nov 2010, 19:47

  4. O kosmose, ja nisam ni pomislio da ne treba da ti se obracam u muskom rodu, izvinjavam se :-) Da, bice zaista zabavno kad sakupimo sve na gomilu pa vidimo ko je sta smuljao :-) Odlicna ideja, kazem ja...

    Autor sopran87 — 02 Nov 2010, 22:30

  5. ...roman u 4 ruke???

    Autor sanjarenja56 — 09 Nov 2010, 05:54

  6. Vredi pročitati:))

    Autor AnaM — 09 Nov 2010, 09:08


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.co.yu