Put Druida (II. deo)
Ja sam odrastao kao i svi sinovi druida u to vreme, bio sam vrlo talentovan za taj poziv. I dan danas mi se svidja što sam to izabrao, i ni malo mi nije dosadilo. A kao da sam i imao izbora, takav mi je put. Druidi su poznati po tome što služe dobru, stvaraju obruč pozitivnih vibracija oko svega čemu se posvete, a to je uglavnom neka osoba u drugoj dimenziji ili neki dogadjaj. Nakon njihovog pojavljivanja raznim oblicima na tim dogadjajima i oko tih ljudi, sve mora ići na dobro. Nema mesta za promašaje.
Kao malog su me uvek učili da nikad ne koristim iluzije ako mi nisu preko potrebne, jer iluzije same po sebi nisu stvarne, a njihovim redovnim korišćenjem i druid postaje nestvaran, tone polako u svet konfuzije, koji je, verujte mi jako težak. Zamislite da na primer dobijete neki poklon koji ste oduvek želeli da imate. I zamislite da vam posle toga ta osoba koja vam je dala poklon kaže da ne smete da ga često koristite, gledate, dodirujete, ili imate bilo kakav kontakt sa njim. E tako se ja osećam. Uglavnom, moja uža specijalnost su bili obični ljudi, njima sam pomagao u svakakvim situacijama, ali Drpsi je bio nešto posebno. Nešto me je povezalo sa njim i prvi put kad sam ga ugledao znao sam da nije tako nadobudan i da će od njega postati nešto specijalno. Veoma dobro sam znao da procenjujem poglede, i njegov pogled sam savršeno procenio. Bio je prikriven dozom gordosti, kao da je sve posmatrao sa neke visine, ali ustvari nije bilo tako. To vam je kao kad bi uzeli neki plašt koji je jako ružan i njime prekrili nešto predivno, e baš to sam ja video. Sve je u glavi. Nema ništa osim toga, a pogled je jedan od putokaza čovekove psihe. Jeste da je u ovoj dimenziji sve izmenjeno, da je nešto sto vi zovete „sistem vrednosti” totalno poremećeno i da je običan malo kvalitetniji papir postao najbitniji. To nikada neću moći da shvatim. Da se zbog tog papira našaranog nekim likovima i kojekakvim potpisima i ispisima ljudi ubijaju! Da oduzimaju jedni drugima živote, da rade sve najcrnje stvari, da prodaju sebe i svoje najmilije, da bi u ruci držali gomilu papira... To nije ni malo dobro, kod nas se to zove Kramteldulf, što znači prodavanje duše za nešto bezvredno, i to rade jako retki koji ubrzo propadnu i ne zna se gde su nestali, mogu da zamislim kako je to kad cela planeta to radi. U dimenziji odakle sam ja neke druge stvari su mnogo bitnije, kao na primer izučavanje drevnih veština. Ovde niko ne obraća pažnju na materijalne stvari već samo na umeće onih koji ga imaju. Kad udjete na skupove gde se razmenjuju dobra, niko te neće pitati koliko imaš zlata ili čega već kod sebe, već koji si rang druida, belog maga, ili ako imaš sreće kraljevskog zaštitnika. I u zavisnosti od toga koliko si ulagao u sebe imaćeš lagodan ili manje lagodan život. Ja kao druid mogu da živim solidno, mada meni mnogo i ne treba, dve kriške peciva nedeljno, desetak litara vode, i eventualno neko meso sa začinom da se zasladim. Druidi malo jedu. I uopšteno, nisu zahtevni, oni imaju neke mnogo više ciljeve od dobre hrane i pića. A evo i zašto je tako...
