Prokleti sjaj (By Sopran87)
Kada sunce je zaslo iznad mora plavog,
On je krenuo da nadje sanduk sa zlatom,
Uputio se poput moreplovca pravog,
Nosio se tesko sa situacijom datom.
Sve sto ima je ostavio u glavi,
Svi su ga molili da ne ide tuda,
Zelja za sjajem je pocela da ga davi,
Ali nije bio vredan njihovog truda.
Sam samcat se otisnuo na talase,
Nada ga je gurala da ide sve dalje,
Usput je sretao i pirate i alase,
Potisnuo je oprostaj, izbris'o detalje.
Kod kuce su ga cekali svi dragi ljudi,
A on je bio uporan, prkosio je sebi,
Polako je od samoce poceo da ludi,
Ali nikad se bez sanduka vratio ne bi.
Kad je jednom dosao na to pusto mesto,
Nasao je samo naslagana drva,
Nije mogao dobiti taj zeljeni prestol,
KOji ga je grizao poput nekog crva.
Teska srca gledao je u zemlju bes sjaja,
Pritisnut tugom se okrenuo ka brodu,
Razocarenju nije bilo kraja,
I s besom se obratio nebeskom svodu.
Nakon dugog puta se vratio bez reci,
Nije smeo nikoga da pogleda u oci,
Nije imao zlato da ga sjajem leci,
A zivot je poceo da prazninu toci,
Okoreo u svom beznadeznom putu,
Nije ni primetio da blaga tamo nema,
Blago ga je cekalo u njegovom kutu,
U pomrcini ispred starog dobrog trema.
Napisao: Sopran87