Kontra-nebuloze

Evo šta se desi kad ljudi otkriju nešto nesvakidašnje u svojoj blizini! Draganče je fin momak, ali mu je dosadno, pa je tražio nešto što će ga razveseliti, nešto što će da ga pokrene! Da li je dosada i pogubna?

 

Draganče je našao u parku granatu,
Pa je odmah pozvao i mamu i tatu,
Skupilo se tri hiljade duša,
Svako granatu gleda i sluša!

A granata velika, lepa,
Draganče svojoj granatici tepa,
Proslaviše ovo otkriće,
Uz tu larmu poče da sviće.

Mlado i staru granatu pipa,
Raspravljaju kog je tipa,
Dragančetu je drago i milo,
Najzad mu se posrećilo!

I umetnik je odmah stigo',
Stalak s' platnom je podigo',
Naslikaće remek delo,
Ljudi ga gledaše belo.

Granati jednom postade muka,
Smučila joj se ta buka,
Puče granata i diže prašinu,
Odnese ljude ko paučinu...

 

Nemojte nikad biti kao Julia... I što je najbolje, Julia postoji! Ako me razumete?

 

Julia je ogromna žena,

Mnogo dugačka, i jaka k'o stena,

Niko Juliu ne sme da dira,

Jer Julia svakog masakrira!

 

Opasna je kao panduri,

Uvek na jedno oko žmuri,

Dnevno puši dve pakle drine,

Za Juliu nema veće miline!

 

Julia ima malecnu bradu,

Nikada mazala nije pomadu,

Julia drvene klompe nosi,

I grdi decu kada su bosi!

 

Julia - rodjeni autoritet,

Takav je njen mentalitet,

Ima muža koji je sluša,

I brani ga od namiguša!

 

Neće Julia da bude dama,

Tako je odlučila sama,

Jede isključivo tešku hranu,

I trese pepeo svugde po stanu!

 

Al' Julia je i dalje cura,

Plače uz serije kao bura,

Ne može Juliu niko da shvati,

Ko je dira, taj će da plati!

Ovo vreme me baš tera da budem lenj... Ne ustaje mi se iz kreveta, mrzi me bre da žvaćem :-) Kako to da vreme toliko utiče na čovekovo raspoloženje? Jel to ima veze sa pritiskom, ili vlažnošću vazduha...? Nije ni bitno, lenj sam, danas sam lenj i evo jedne pesme u tom maniru:

 

Ja sam lenština kakve nema,
Po cen dan mi se spava i drema,
Za ručak ne koristim svoje ruke,
Srčem ko pas, sa malo buke!

Moji me ujutru na silu bude,
Zbog lenjosti će da polude,
Zaboravio sam da čitam i pišem,
Naporno mi je čak i da dišem!

Uveče obično sednem na klupu,
Pa počnem sa ljudima priču glupu,
Mogu samo da lenštine vidim,
Jer samo se tako sebe ne stidim!

Idem na fax al na papiru,
Reših da studiram na miru,
Za četiri godine ispita isto,
Upisali me, jedva sam prist'o!

Nemam para, nemam ni znanja,
Uveljujem se stalno u sranja,
Da posle imam šta da kažem,
Kad nestane reči, počnem da lažem!

 

Da li igrom reči možemo da dodjemo do nečega? Da li se nekada nekome desilo da zbog te igre reči upadne u neprijatnu, ili izuzetno prijatnu situaciju? Meni se desilo... Negde sam pročitao da je Srpski jezik jedan od najkomplikovanijih što se značenja reči i više reči vezane za jedan pojam tiče, i verujem da je tako! Kad pogledate, mi imamo po 5 reči za jedan pojam, i po više značenja za jednu reč (npr. Kosa (kao ime, nešto što je koso, kosa za travu, kosa na glavi...)). I što je najbolje, jedan je od jednostavnijih jezika za čitanje i pisanje, i mogu reći da sam ponosan na njega! Evo i pesme koja ima veze sa igrom reči, a smisao.... pa to je već na vama :-)

 

Dajte mi rena iz renesanse,
Drugi neću, ma nema šanse,
Peščana veštica, sandwitch je zovu,
Dugo mi duguje veliku lovu!

Vrlo sam opasan opasačem,
Stalno se nešto derem i skačem,
Dinamičan sam k'o dinamit,
Neki me starci zvali u samit!

A ispred treba me uhvati trema,
Tu je moj medved znao da drema,
Imam i nož na nožnom prstu,
Naučio sam to u trstu!

Bravo za bravara, svaka čast,
Što na kariku namaže mast,
Auto mi je automatik,
Vredi svaki bačeni zlatnik!

I sto sam platio sto dinara,
Nije mi žao tolikih para,
Grejalica nam greje lica,
Kakva čudna dvosmislica!

 

I ne za vas, ali meni je uvek Milka Canić bila asocijacija na igru reči, tj. Slagalicu! :-)

Baš sam nešto razmišljao... Koliko li sam u životu vremena proveo po raznim kafićima, koliko sam potrošio para na dangubljenje, izbegavajući predavanja i izmedju toga. Kafić je nešto posebno, to je jedna mikroklima koja te lako uvuče i natera da provedeš sate i sate presipajući iz "šupljeg u prazno", a opet je to presipanje tako zanimljivo i zarazno! Naravno, najbitnije je sa kim si, ali mi se dosta puta dešavalo da se osećam prazno kad preteram sa tim ispijanjima svega i svačega... Moje pitanje je: Da li postoji odredjena mera "konzumiranja" kafića? I naravno, pesma na tu temu, nadam se da će vam se svideti...

U kafiću vlada druga klima,

Jer kafić je ipak kafana u malom,

Prolaze reči kroz količinu dima,

Koja doda šmek svemu za astalom.

 

U kafiću se prate rezultati,

Različiti tračevi cure kao voda,

Ne može to blejanje ni konobar da shvati,

Blejanje uz kaficu, to je čista moda!

 

Mi smo tamo već deo invertara,

Naš je sto baš na sredini,

Kada sedimo tada vreme nas vara,

Pusimo i pricamo u pomrčini.

 

Produžena kafa, uz nju cigareta,

Napolju je lepo, al' nije to ta bleja,

Da propustim nešto biće prava šteta,

Studentima mi smo onomatopeja!

 

Evo još jedne moje pesme, pa kad dodjete do kraja pogledajte da li sam u pravu, i da li sam lepo opisao... Čudna su ova godišnja doba, izazivaju osećanja, svako ima zadatak da nas oblikuje drugačije...

 

Pastelne boje crtaju trag,

Plavičasto nebo daljinom diše,

Prava linija, crtao je mag,

Prati sunca zrak sve više i više.

 

Potopljena zemlja cedi se od kapi,

Pirueta dodira pamti senke svoje,

Pomrčina siva za svetlošću vapi,

Požuriće slikar da uzme mirne boje.

 

Paperjasti vetar ulazi u uši,

Podeliće tajnu sa koracima tužnim,

Potpune su boje, no sunce ih guši,

Potrebna je noć da učini ih tužnim.

 

Piskavo, bez glasa, obara nas veče,

Potreba za snom baca nas u tamu,

Pristupa nam vetar kao da nas neće,

Pucketanje kiše remeti galamu.

 

Potopljenog jutra skrenućemo oči,

Pravila su jedno a želje su drugo,

Pamtim dobre dane, al’ neću dugo moći,

Pomislih u sebi:“E jeseni, tugo...“

 

 

 

 

 Ovu pesmu sam napisao iz sažaljenja prema zemlji. Mnogo smo surovi prema njoj, a ona ćuti... Pogledajte da li sam u pravu:

Zločin

Rešilo nebo nad zemljom da plače,
Da otera ljude, da samo ostane,
I lije gorke suze sve jače i jače,
Šta li će njena sestra da postane.

A ljudi ne mare za nebesku tugu,
Gaze po njenoj sestri rodjenoj,
Na severu, zapadu, istoku i jugu,
Vode se mišlju novcem vodjenoj.

Pita se nebo dokle će moći,
Njena sestra da bolove trpi,
Dokle će tugovati u samoći,
Dokle će čovek da dušu joj crpi.

Čovek joj uzima sve bez pardona,
Buši joj rupe, krade joj elan,
Nebo opet plače na sva zvona,
Što zločin bez pravde nad njom je zdelan.

Kao djavolji crvi seku joj pluća,
A ona ćuti i neće da se buni,
Pomisli nebo:"Daleko im kuća",
Što sestru joj sakate kao tajfuni.

Na kraju od prirode ostaće jama,
A nebo će plakati i žaliti večno,
Što sad njenu sestru pokriva tama,
Da nije čoveka, živele bi srećno.

Kada bi sedeli sami i pili, to ne bi bilo to... Treba vam još neko... Ova pesma je posvećena tome, naime, to je samo jedno značenje te pesme, ostalo je na vama. Voleo bih da mi napišete ako ostavi bilo kakav utisak na vas...

                              

Četiri dobra poznanika,
Puno dima, poneka slika,
Zaprepašćenje mladih ljudi,
Neko ih kori, al džabe se trudi.

Četiri razlicite priče,
Totalno suprotne, al opet liče,
Vreme im curi, no oni to žele,
Iznova besmisao večeri dele.

Četiri potpisana neuspeha,
Bolesti bez nadjenog leka,
Gorčina im nudi sitnije sate,
U prazan korak oni je prate.

Četiri crteža na zboranom licu,
Sami su crtali takvu skicu,
Ćutanje traje kao sedamsto noći,
Polazak neće za rukom im poći.

Četiri bezdušna čoveka,
Gledaju život izdaleka,
Još jedno veče im toči neznanje,
Da biće ljudi sve manje i manje.

Bezobrazna zebra voli grubu igru,
Namestila je zatvor svom komšiji tigru,
Ni ostale zebre ne mogu da je vide,
Kažu da je zlobna, svi se zebre stide.                            

Imala je zebra jednom malo para,
Ali je u inat od majmuna krala,
Plakali su majmuni kao letnja kiša,
Da istraži slučaj, poslali su miša.                          

Nije to ni drskoj zebri bilo dosta,
Brzo pored lopova i narkoman posta,
Tražila je stalno neke čudne gljive,
Dole malo crvene, a odozgo sive!                       

Kakva kvarna zebra, pomisliše žabe,
Koje su u šumi bile najveće barabe,
I njih je zebra prevarila nebrojeno puta,
Zbog nje jedna žaba nebesima luta.                            

Miš je zebru pratio nekoliko dana,
Išao je jednom i do njenog stana,
Bejaše mu jasno da je zebra kriminalac,
Uze miš sve dokaze i strpa u ranac.                      

Zebra je i dalje terala po svome,
Da li da je uhapse, životinje se lome,
Imaju sve dokaze, al se zebre plaše,
Ako nešto urade pozvaće pajtaše.                

Pustiće je, kažu, da joj dodje kazna,
Šuma je izbegava, pomalo je prazna,
Zebra sad samuje i inati se svima,
Njena teška sudbina na koncu se klima.                

Jednog dana šumom šetalo je pleme,
Sve životnje nanjušiše probleme,
Svi su osim zebre počeli da beže,
Zebra beše pijana, pa joj bilo teže.               

Uputiše ka zebri par otrovnih strela,
Zebra je od bola na proplanak sela,
Tek je tada shvatila kako joj se piše,
Al je bilo kasno, tu prestade da diše.

Autor: Sopran87  :-)

Ovo je jedna pesma koja ima smisao, samo što je skriven iza besmislica :-)

 

Voleo bih da sam sobarica,
da dnevno ugledam hiljadu lica,
voleo bih da sam trešnja na grani,
da čujem kako pevaju gotovani!

Bilo bi lepo da sam od gline,
Da se krećem polako poput konkubine,
Kako bih voleo da sam kubanac,
Da sviram trombon i nosim ranac!

Sve bih dao da imam kičicu,
Da slikam malu poganu sličicu,
Uzgred bih voleo da jašem kamin,
Da odem u crkvu i izgovorim "Amin"!

Posle bih otišao u bazen od mleka,
Niko ne zna šta ga tamo čeka,
A želim da odem i u brazil,
Da se pravim fini i zatrazim azil!

Voleo bih da jedem drvo guarane,
Niko mi ne bi našao mane,
A što bih želeo da sisam kvaku,
Da se naslonim na nju kao na štaku!

Zatražio bih korpu sa cvećem,
Da u nju sveže ideje mećem,
Eh da imam dvadeset lira,
Otišao bih odmah do pedikira!

Kako da ne pozeli čovek zapušac,
Da ne kažu posle kako sam gušac,
Ne mogu da opisem želju za žvakom,
Ona me bodri i čini me jakom!

Jednoga dana ću imati zelju,
Da sednem u veliku lepu fotelju,
Pored nje želim papagaja,
I dobar ručak da spremi mi snaja!

I sve to ne može bez dobre svile,
Samo da osetim osećaje mile,
Malo cedjene pomorandže,
Da pokažem ljudima da nemam kandže!

Frizura je jako bitna za ljude,
Neki se smeju, neki se čude,
Zato hoću i nju da imam,
I ličnog štimera da frulu štimam!

Može i neko da me ujutru ljubi,
Da iscedim pastu, da otmem je tubi,
Toliko želja a ništa na stolu,
Odoh po cigare i koka kolu...

Dvaes' drugo leto prošlo je polako,
Nekad mi se činilo da se nisam mako',
Sustiže me jesen, magla radi svoje,
Minuti brzo prolaze, ko da ne postoje.

Danas mislim jedno, sutra mislim drugo,
Trajalo je leto neobično dugo,
Postavlja se pitanje kad će opet doći,
Bez zvezdanog neba neću dugo moći.

Ovi hladni vetrovi polako me lome,
Odeća mi brani da razmišljam o tome,
Ulice su prazne, nikog nigde nema,
Osećam da prvi se sneg polako sprema.

Neobično leto je sad u drugom gradu,
Neko drugi sada traži spas u hladu,
Vreme mi ne dopušta da kraj reke šetam,
Imam neki osećaj da sam sebi smetam.

U krevetu me drži miris novog dana,
Hladnoća me obuzima, toplota mi je strana,
Želim da se osetim kao toga leta,
Da budem opet čovek, a ne marioneta.

 

Napisao: sopran87

Ovu pesmu sam napisao da bi se ljudi zamislili i upitali "O čemu li govori?". Voleo bih da mi date svoje mišljenje i objasnite šta sam hteo da kažem, pošto mi je dosta ljudi reklo da može da se protumači na više načina... Svako mišljenje je dobrodošlo... 

Užarena masa

Na užarenoj masi glas se brzo širi,
Patrolira i posebno i obično lice,
Ispod svake odeće nepravilnost viri,
Svi svakoga gledaju očima ubice.

Teško je zakočiti a još teže ući,
Detalji su bitni jer nije bitna glava,
Sa nekoga ce masa sve ljudsko svući,
A nekoga će pojesti čeljustima lava.

Čim se mesec nadvije nad užarenom masom,
Iznuda vremena je spremna da je nadju,
Neki će je zvati svojim ličnim spasom,
I smelo će poći u još jednu kradju.

Mudrost nije prisutna u personi novoj,
Samo se uz dozvolu dolazi do znanja,
Ko im daje dozvole stavlja crni povoj,
Da se ne izvuče iz zateknutog stanja.

Ustanova služi samo za papire,
Oko nje se skuplja talog ispod žita,
Sve su lepo napravili samo da ih smire,
Pošto im je glava beskoristi sita.

Na prozoru stojim i gledam u prazno,
Osecam se beskorisno, skroz zarazno,
Kad bi ova dosada prosla sa stilom,
Radio bih nesto cak i pod prisilom.

Praznina je ono sto tesko se leci,
Neces je opisati ni sa hiljadu reci,
Ova soba i ja smo stopljeni u jedno,
Od dosade se covek oseca bedno.

Sve teme smo prelazili bezbroj puta,
Radio bih nesto bar na pet minuta,
Svaki dan nam pocinje potpuno isto,
Kad se nesto desi osetis se cisto.

Umetnost je biti sam sa sobom,
A da se ne osetis potrosenom robom,
Zato svoju glavu napregni sa shtivom,
I nikad neces biti na tom putu krivom.

 

By Sopran87

Dosla nam juce u goste ameba,
Da isprica traceve, jer tako i treba,
Posto je ona jednocelijski organizam,
Slabo se cula moram da priznam!

Kaze da je bila u drugom stanu,
Sa svojim suprugom i pila je nanu,
Kaze da je kod nas dosla lako,
Sela na macku i usla polako!
 (Dalje)

Jao sto volim da se cesem od drvo,
I to je samo drugo, nije ono prvo,
MOje zadovoljstvo lezi u tiganju,
Ni zbog svetske krize nemam zelju manju.

Papricica ljuta ide uz kolace,
Sto je ljuca volim je sve jace i jace,
mandarinu zgrbim da ugasim taj zar,
Ja i juzno voce, kakav divan par!

Kad spavam do kasno sve mi je jasno,
Odmah se kobasice najedem slasno,
Nikad nisam voleo tunu i pastete,
Za mene su realno, one lake mete!

Pazi ti taj miris sto nam plafon dira,
Nista svinja nije bez po kile sira,
Kakav je to nacin, nema cak ni mleka,
Ovo nije omlet cak ni izdaleka!

Pljeskavica ide i posle cevapa,
Ona se sa svacim savrseno stapa,
Kakav crni kupus, stavite jos luka,
Kuda prodjem hocu da se dize buka!