Kontra-nebuloze

Još uvek je pominjem kad god stignem.

Još uvek mi je u mislima barem na 5 minuta svake nedelje. Sve me podseća na nju. Promenila me je.

Kažu da je najlepše obilaziti razne destinacije po svetu, ali gde god da sam bio posle Moskve sve sam uporedjivao sa njom. Da, Rusofil sam i ponosim se time.

Moram da napomenem da sam tamo otišao sam. Sredio sve oko karte i smeštaja i otišao. Što je za mene bila jako velika stvar jer sam išao preko jedne agencije koja putnike smešta u studentski dom, gde dolaze ljudi iz celog sveta. Pitao sam se sa kim ću biti u sobi, kako će biti, ko, gde, šta, kako, sa kim, etc.

U avionu je odmah krenula ta atmosfera koja me je posle jako dugo pratila. Nisam znao gde da sednem pa sam zabo’ prvo slobodno mesto. A pored mene sedi neka devojka i sluša mjuzu. I naravno, kao i svako koga drma trema htedoh da započnem razgovor sa nekim ali ne znadoh kako.

-”Hoćeš da ti stavim torbu gore?”-procedih pošto sam primetio da se meškolji sa ogromnom zelenom torbekanjom.

-”Eeee može!”.

Hvala Bogu da je tako sve krenulo. Nije nam trebalo mnogo da se opustimo i krenemo da čavrljamo o čemu smo stigli, ona izvadi fotoaparat i poče da slika nebo iznad države koja je bila pod nama. Zatražih joj mail da mi pošalje slike, dade mi ga sa zadovoljstvom, ali mi na pola puta reče da ona uopšte ne ide u Moskvu. Dodjavola! Pa sa kim ću sad da čavrljam dok ne odemo u dom, opet sam na prokletoj nuli.

Kada sam sleteo na Vnukovo i udahnuo taj letnji, ali opet svež vazduh nisam pojma imao da u Rusiji može biti tako toplo. Bio je jul čini mi se, ali sam imao dojam da je temperatura ne prelazi 15 stepeni nikada na tom ogromnom prostranstvu.

Sa Cecom se rastadoh pre toga, i bejaše mi žao jer mi je izgledala baš gotivno! Ali družimo se i danas, tako da je sve ispalo kako treba. Mnogo mi je žao što nemam baš mnogo dara za pisanje, voleo bih da vam ovo dočaram na 14,612,779 načina. Prosto ne mogu da nadjem reči za ono što sam tamo osetio i doživeo.

E a institut! Ne mogu da vam opišem koja je to rupčaga. Sagradjen za vreme Lenjina, cenim, lepo izgleda spolja, ali iznutra… Ma horor. Bubašvabe izlaze iz frižidera ako ga ne podesiš na minimalnu temperaturu, imali smo i “kuhinju” na svakom spratu ali je to više ličilo na neku kasapnicu sa šporetom nego na mesto gde bi trebala da se sprema hrana. Kreveti se raspadaju, a kupatilo… o njemu mogu da napišem roman. Ukratko, išla nam je crvena voda iz česme neko vreme, mislim da to sve govori. I ispod kade ako nismo imali leglo kraljevskih kobri nismo imali ništa.

No, to nije bitno! I dalje je bilo savršeno. Nekako se poklopila ekipa, svi smo se razumeli posle 2 dana i nisam imao ni jedan problem ni sa kim. A obilasci grada, svaki me je naterao da ostavim deo sebe na svakom milimetru ulice kojom sam išao.

Prvo smo, naravno, obišli Crveni trg. Nema šta, mora da se vidi ono o čemu su svi blebetali toliko. Imali smo nekog vodiča sa kišobranom koji je izdeklamovao istorijske činjenice na brzaka, i znao da ga niko ne ferma 3%. Svi su blenuli u taj ogromni trg sa hramom Vasilija Blaženog, mauzoleumom Lenjina, ogromnim tržnim centrom i još par “omanjih” gradjevina. Zidine Kremlja zaklanjale su nam pogled na drugu stranu, onu ka večnom plamenu.

Na crvenom trgu postoji pregršt toga za videti, stvarno. Moskva, koja je tada imala oko 13 miliona prijavljenih stanovnika nije mogla da se obidje ni za 3 meseca, ako ideš svaki dan, ceo dan, i tabanaš. Sve je veliko, sve je moćno i… Rusko!

Uvek su me fascinirale bake na crvenom trgu, koje skupljaju sitniš. Ali ne sitniš koji nadju na zemlji. Postoji jedan kvadrat za koji važi verovanje da ako staneš na njega i baciš sitniš iza ledja dok zamišljaš želju, ona će se ispuniti. Ali djavola! Tu su iskusne bake koje stoje sa cegerima i grabe se za tu siću. Tako da zaboravite na svoju želju, neka baka ju je ukrala.

Imitacije Lenjina i Romanova u živom obliku čekaju da se slikate sa njima, ali su toliko nadrndani da im malo ljudi prilazi. Puše i pričaju, i verujem da bi se potresli ako bi ih neko prekinuo. A vrlo blizu njih nekoliko orlova, sokolova, šta su već, poredjani u redu na naslonima od stolica. Šta oni tu traže, svako bi pomislio, ali ljudi se lepo setili. Pošto je večni plamen vrlo blizu tog mesta, a blizu večnog plamena je drveće, a na drveću ima gavrana, golubova, i ostalih domaćih ptica, ljudi su se dosetili. Kako ne bi te drage nam ptice vršile nuždu po večnom plamenu i okolišu u toku neke ceremonije ili posete, dresirane ptičurine se puštaju da lete i potrude se da ih oteraju. Vrlo domišljato!

Moram ovde da stanem. Mislio sam da ću moći bar jedan deo utisaka da stavim u ovaj post, ali sam se grdno prevario. Nastaviću čim me opet bude uhvatila nostalgija…

P.S. - Ovaj post je preuzet sa mog drugog bloga. Morao sam da ga podelim i sa vama...